Zrenjanin – Centar zanata!

740

Zrenjanin je jedan od največih gradova  u Autonomnoj pokrajini Vojvodini, sa više od 20 nacija. To je grad multikulturalnosti, multikonfesionalnosti i međunacionalne tolerancije. Grad mostova, najboljih horova, kulture, umetnosti, sporta, grad snažnog privrednog zamaha, grad mladih…Zrenjanin je najveći grad srpskog dela Banata i njegov je politički, privredni, kulturni i sportski centar. S obzirom na to da se razvija sa tradijom dugom gotovo sedam vekova (u istorijskim spisima kao naselje prvi put se pominje 1326. godine), daleko u prošlosti bio je i grad starih zanata.

Pored poljoprivrede, zanatlije su vekovima podmirivale osnovne potrebe stanovništva u alatima, odeći, obući, oružju, kućama, prevoznim sredstvima, hrani…pa tako terzije (krojači odeće od čoje, somota…), kujundžije (zlatari), čizmadžije, kalajdžije (izrađivači posuda od kalaja), tufegdžije (puškari), bozadžije (boza je bio vrlo osvežavajući napitak), a onda i mumdžije (svećari), abadžije (krojač sukna), berberi, ćurčije (krojači krzna), kasapi, kapamdžije (jorgandžije), dunđeri (zidari), kočijaši, tesari, ciglari, kovači…imali su udela u funkcionisanju privreednih grana, poljoprivrede, trgovine, a kasnije i industrije.

Nove tehnologije i industrijalizacija, koje su se razvijale munjevitom brzinom dovele su do delimičnog ili u nekim slučajevima, potpunog izumiranja pojedinih zanata.

Skoro pa zaboravljeno: Pustovanje vune

Vojvođanski ravničarski ambijent iznedrio je u prošlosti sad skoro zaboravljenu domaću radinost. Pustovanje, stupanje, valjanje, milovanje vune, nazivi su za tehniku arhaične obrade ovog prirodnog materijala, čiji naziv ukazuje na dodire kasnoantičke-romanske i staroslovenske kulture.

  • U Vojvodini pojam valjanja sukna pojavljuje se oko 17. i 18. veka, kada su predmeti počeli da se izrađuju tkanjem. – priča mr Rajka Grubić, muzejski savetnik, etnolog, dodajući da su žene pribegavale valjanju sukna, ne bi li obezbedile toplije delove zimske odeće.
  • Sukno se valjalo i za potrebe druge vrste, pa su tako pravljena i pokrivala za konje, ali su se uglavnom od sukna izrađivali odevni predmeti za čobane. – objasnila je Grubić i rekla da je sve vezano za vunu rađeno u sklopu domaće radinosti – od pranja vune, predenja, bijenja, tkanja…
  • Na kraju 19. i početkom 20. veka, kada su u Zrenjaninu, pod uticajem Evrope, nicale veće zanatske radionice, tkanje je dobilo određeni status zanata. U gradu na Begeju postojala su dva izuzetna zanatska centra, gde su se obučavala žene. One nisu polagale za majstore, već su kao priučene tkalje radile u sklopu radionica koje su vodili ljudi školovani za to. – kaže ovaj etnolog. Grubić je napomenula da se samo u periodu od 10 do 20 godina može govoriti o tkanju kao o zanatskoj robi, ali sve ostalo pripada domaćoj radinosti.
  • Zanatstvo podrazumeva i prodaju proizvoda, ali sve ono što su radile žene u tom periodu, nikada se nije otuđivalo. – zaključila je mr Rajka Grubić.

U Vojvodini su pronađene fusekle (čarape za vojničke čizme), koje su rađene ovom tehnikom. Okolina Sarajeva donosi kapuljače, a Crna Gora pokrivače.

Tehnika starih majstora

Valjanje vune pojavilo se posle tkanja. Nakon otkanih pantalona, žene su prelazile na valjanje, jer su shvatile da tkanina postaje čvršća i gušća. Tako su na vodenici, gde su postojale stupe, provlačile tkaninu koja se na taj način pustovala, potom milovala, a onda i valjala.

Da bi se primenila ova tehnika neophodna je čista, očešljana vuna, koja se ređa, zatim poliva toplom vodom, a sapunicom dalje miluje. Tako nastaje gusta i čvrsta tkanina koja se u tekstilu smatra najčvršćom. To je tradicionalni mokri filc koji se radi sa vodom. Primenom ove tehnike može se izraditi sve što se zamisli, od odevnih do upotrebnih i ukrasnih predmeta – šeširi, jakne, tašne, rukavice, novčanici, šalovi, čizme…

Kasnije se pojavio suvi filc. Specijalna igla sa kukicama, koja se kači za vunu, radi na principu istiskivanja vazduha i tako mrsi vunu. Tehnika suvog filca primenjuje se najčešće na skulpturama, a kao dodatak i u tradicionalnom filcu.

Novije vreme donelo je i nuno filc, koji se radi na već mašinski otkanoj tkanini, pa se tako vuna može upustvovati u svilu. Inače, filc predstavlja bezšavno izrađivanje predmeta.

Mnoštvo vrednih ruku izrađivalo je dela narodne umetnosti, da bi se pustovanje vune, kao stari zanat, skoro zaboravilo. Ipak oni najumešniji, svojom upornošću za očuvanjem kulturne baštine i lepote koja se uvek širila ovim krajevima, izašli su iz anonimnosti i pokazali vrednosti koje smo zaboravili.

Carstvo vunarstva

U centru Zrenjanina, gde je nekad sve vrvelo od starih zanatlija, ostali su samo zlatari i sajdžije. Ipak, u maloj Etno radionici, blizu zrenjaniske glavne ulice, stvoreno je carstvo vunarstva u kojem, kao u bajci, zajedno žive patuljci, gnomi, vile i druga bića. Ovom carstvu život je udahnula Zlatinka Kovačev, dizajner iz Zrenjanina, koja više od 10 godina stvara umetničke skulpture i odevne predmete upravo primenom tehnike pustovanja vune.

  • Gnomi, patuljci, vile, značajna su bića za razvoj deteta, a ja kao odrasla uživam praveći ih, jer se tada duhom vraćam u najlepše doba. – gotov glasom deteta priča Zlatinka Kovačev.
  • Gnomi su vrlo interesantni jer imaju karakteristično velike noseve. Ta veličina predstavlja ponos. Oni žive ispod panjeva, ali se ne prikazuju ljudima. – bajkovito je objasnila Zlatinka i dodala da su patuljci, za razliku od gnoma, vrlo druželjubivi i često komuniciraju sa ljudima.
  • Što se tiče vila, opšte je poznato da je i kraljević Marko imao svoju vilu Ravijojlu, koja ga je tokom života štitila. Inače, vile se rađaju sa prvim dečijim osmehom, a umiru onda kada dete prestane da veruje u njih. – ispričala je Zlatinka objašnjavajući svoj pristup izradi lutaka i skulptura od pustovane vune.

Stari majstori budućnosti

Ne bi li se stari zanat primenio u savremenom dobu, neophodno je savršeno poznavanje tehnike i bar osnovno o dizajnu.

  • Da bi se napravio recimo šešir, mora postojati elementarno poznavanje dizajna, kako bi taj šešir bio upotrebljiv i primenjiv. Spoj stare tehnike i savremenog dizajna dovodi do savršenog proizvoda. – objasnila je Zlatinka. Ona je dodala da se ukrasni predmeti ili nakit od vune, koji pokazuju dizajnerovu kreativnost, mogu raditi na različite načine.
  • Predmetu se mogu dodati perlice i na taj način se on osavremenjuje.

U Srbiji se predmeti od pustovane vune mogu prodati samo ako se on dovede do savremenog dizajna. Međutim, zbog teške ekonomske situacije, mogima cene nisu pristupačene.

  • Iako vuna kod nas nije skupa, za izradu jednog šešira potrebno je četiri do pet sati, dok se jakna radi i po tri do četiri sata. To ne može da bude jeftino, jer sama proizvodnja dugo traje. – kaže ovaj dizajner.

Radionica „ArtNova“ koristi isključivo domaću vunu, pa je cena proizvoda prihvatljiva.

  • Koristim vunu od Pramenke i ovce Cigaje. Pramenka se gaji u Srbiji i njena vuna pogodna je za izradu kućnih pačni, obuće i tašni.Ovca Cigaja više je zastupljena u Vojvodini i daje mekšu i nežniju vunu, pa je pogodna za izradu šešira, haljina, tunika i ostalih odevnih predmeta. – objasnila je Zlatinka, dodajući da je najbolja vuna na svetu Merino vuna, ali je za naše tržište preskupa.

Vuna se takođe može i farbati, ali gubi svoje ekološko svojstvo ukoliko je ofarbana hemisjkim bojama, a ne biljem.

Naši stari su od davnina znali da je vuna izuzetan i poseban materijal. Čak se smatra da ima i lekovita svojstva. Nije ni čudo što su prabake i pradedi nosili vunene prsluke i kape i zimi i leti. Neobično svojstvo da leti hladi, a zimi greje, vunu svrstava u savršen materijal. Ukoliko postoji problem sa kostoboljom u predelu leđa, dovoljno je nositi vuneni pojas, koji će olakšati te bolove. Vuna ne izaziva alergije, tako da šira populacija može nositi odevne predmete izrađene od ovog materijala.

Etno radionica „ArtNova“, koja se bavi isključivo proizvodnjom predmeta od valjane vune, prva je, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, održala obuku za 15 nezaposlenih lica.

  • Mi smo i postavili standarde za te obuke, a posle tri meseca nezaposleni su dobili sertifikate i osposobljeni su za samostalni rad. – rekla je Kovačev. Zlatinka je dodala da država treba da ulaže u očuvanje ovog zanata, jer su potrebna minimalna ulaganja.

Veliki broj samostalnih izložbi Zlatinke Kovačev, postavili su standarde u izradi skulptura ovom starom tehnikom. Prva umetnička dela predstavljena su prvi put na izložbi pod nazivom „Likovi iz carstva vunarstva“, u Narodnom muzeju Zrenjanin, a zatim i u beogradskom Etnografskom muzeju. Samostalne izložbe šešira, odevnih i ukrasnih predmeta, zatim skulptura i lutaka, brojne humanitarne i edukativne radionice, tokom proteklih 10 godina, utkale su put vune i prilagođenu vremenu, vratili skoro zaboravljenu domaću radinost.

M. Kovačev