Iz ugla Sonje Hornjak – nasilje nije dečija igra!

1018
Fotografija sa sajta srednjeskole.edukacija.rs
Fotografija sa sajta srednjeskole.edukacija.rs

Sve češće se pitamo kada su deca postala tako neosetljiva, agresivna, nezainteresovana. Empatija im je nepoznanica, a pozitivna emocija neprijatelj.

Deca ne bi bila takva da nisu takvi roditelji. Roditelji ne bi bili takvi da taj duh samovolje i nediscipline nije zahvatio celo društvo.

Moja majka je bila onaj strog roditelj na čiju bih jednu reč „prestani“, prestala nešto pogrešno da radim. Znala su se neka pravila, iako sam rasla u periodu ratova, inflacije, nemaštine, začetka popularizacije šunda i kiča kao načina života. Moja generacija je bila bombardovana turbo folkom, lošim ukusom, ZAM produkcijom, ali zamislite preživeli smo. Naše majke su mislile da je nepristojno što Brena podiže svoju od dva metra nogu dok igra, a kada bi se na ekranu televizora pojavio par koji izvodi francuski poljubac, nama su stavljali ruke na oči, pri čemu su nam stvorili naviku da svaki sledeći put kada se takva ili slična scena pojavi, mi sami instinktivno stavljamo ruke na oči. U to doba zajedno s nama rasle su paravojne organizacije, kriminal, plačkalo se sve što se moglo, ali nekako kao da takve stvari nisu stizale do nas, imali smo čelični sistem vrednosti, koji nije mogao da se istopi tek tako. U to neko doba je počelo to agresivno promovisanje nasilja, prostitucije, kraduckanja, moći. Odrasli su pričali o čudnoj modi, o tome kako mladi sad izlaze u ponoć umesto da se posle drugog dnevnika vraćaju kući, o novcu koji postaje sve važniji, učili su nas radu i marljivosti, da nas ne ponesu svetla velikog grada kada jednog dana odemo od kuće zbog posla ili fakulteta. Učili su nas da čuvamo sebe i druge. Pravili smo greške itekako, ali smo za greške bili kažnjavani. I u tome je poenta.

Danas se roditelji mahom pravdaju nedostatkom vremena, iako im je život pružio sve mogućnosti uštede tog vremena. I naše majke su radile. Danas imate kablovsku, internet, mobilne telefone – profesionalne oduzimače vremena, pa nije ni čudo što roditelji nemaju vremena, jer se sada razapinju ne samo na stranu posla i dece, već i na digitalne sadržaje, kojih je bezbroj. U svemu tome, deca se zanemaruju, a onda kada traže pažnju, da im se uređaj koji ih može odvesti i u najmračnije delove interneta.

Da li znate šta vam deca gledaju kod kuće?

Da li znate sa kim komuniciraju?

Da li znate šta treba da uradite kada shvatite da se iza profila sa kojim dete komunicira krije pedofil?

Da li znate šta treba da uradite kada vaše dete padne u kandže svojih nasilnih vršnjaka?

A znate li šta treba da uradite ako vaše dete izrasta u nasilnika?

Ne, ne treba da idete da se obračunavate sa nastavnikom. Ne treba da ga podmićujete. I ne, ne treba da branite svoje dete po svaku cenu.

Došli smo do tačke gde deca jako dobro znaju svoja prava, ali potpuno zanemaruju svoje obaveze. Ne zaboravite da skoro svakom pravu odgovara neka obaveza i obratno. Ne možete samo imati prava na sve.

Neka deca su prezaštićena na račun onih koji su potpuno lišeni dostojanstva. O kojim pravima deteta mi govorimo? Stvari se banalizuju, imamo sistem koji je prepun nezadovoljnih subjekata od kojih svaki smatra da mu je neko pravo ugroženo u celom tom začaranom nizu-žrtva, nasilnik, roditelj, škola. I svi se peru od odgovornosti.

Dok jednog dana to dete ne skoči sa prozora. U smrt. U beg od svega što ga je mučilo u tom krugu pakla.

Setite se, bilo je potrebno da Aleksa Janković skoči sa trećeg sprata zgrade, kako bi okončao svoje muke, da bi Srbija zanemela i da bismo svi mi stavili prst na čelo.

„Aleksin zakon“, koji se predlaže u svrhu borbe protiv vršnjačkog nasilja, još uvek nije donet. On podrazumeva promenu niza pravnih akata, naglašavanje odgovornosti nastavnika i roditelja i pooštravanje kaznenih mera prema njima.

Ipak, za uspostavljanje nekog novog sistema vrednosti nije dovoljno samo doneti zakon, potrebno je obezbediti uslove za njegovu primenu.

Do usvajanja zakona, iskoristimo to vreme tako što ćemo svakom skrenuti pažnju na to da nasilje nije odgovor ni na šta, a da je ponajmanje dečija igra. Odredite deci granice, naučite ih nekom strahu, autoritetu, razgovarajte sa njima, vidite šta se krije iza igrica, ćutnje, agresije. Koliko će oni izrasti u ispravne ljude, zavisi od posla koji se odradi u porodici.

Deca su naše ogledalo. Potrudimo se da u tom odrazu bude pošten i plemenit čovek.